Chronic Insomnia

Neki se ljudi izgube u razmišljenju jer im je to prilicno nepoznat teritorij.

12.01.2010.

Ima 17.

Danas gledam onu djevojku - treba srce.
Majka pored nje - kao lavica, ali bespomoćna.
Čime sam ja sve ovo zaslužio?
Kako je ona to zaslužila?

10.01.2010.

Komplikatori

Teško podnosim prisustvo ljudi koji konstantno kompliciraju sve što im se nađe na putu. Svaki problem, pojavu, stvar, misao - oni komplikuju. Sve druge, koji isto to uzimaju sa ležernošću, zovu ne promišljenima a u stvari stoje u mjestu sa sopstvenim živtima. 
Kaže Einstein:
"Svaka inteligentna budala može napraviti stvari većima i složenijima, ali je potreban dodir genija - i puno hrabrosti, da se uradi suprotno."

09.01.2010.

Sat

  Nedavno, stojeći u praznom tramvaju kasno uveče, slučajno ugledah jednu sliku. Malu reprodukciju Mona Lise na nekoj reklami. Ne znam zašto, jer mi se ne dešava često, ta slika me asocirala na nešto što ni sam sasvim ne razumijem.

  Kada mi je bilo četiri godine, ili pet, iako je bila velika kuća u kojoj smo živjeli, ja sam često volio prespavati kod nane u krevetu.
Po običaju, kao i danas, zaspao bih bočno okrenut na lijevu stranu i tako se i budio, kao da se nisam ni micao cijelu noć.
Tako, u tom pravcu, kad bih prespavao kod nje, ja sam vidio jednu prilicno veliku sliku. Portret žene srednje dobi, prosječnog izgleda, melanholične face.
Soba u kojoj smo spavali je bila prilično velika, i ta slika se nalazila dosta daleko, ali sam  bez ikakvih problema mogao da je vidim, naročito zbog toga što u toj sobi nije bilo puno namještaja ili ukrasa. Nikada  nije bilo satova, jer su nani (oni mehanički) smetali, a druge nije htjela.
Kao i danas, ja bih se budio vrlo rano; i ne želeći da nanu budim, ostajao sam tako da ležim dok se ona ne bi probudila.

 Ni danas mi nije jasno: prije nje sam se budio, i (gledajući u tu sliku) čuo sam sat kako otkucava.
Morala je biti stroga tišina; ja bih skoro sasvim zaustavio dah, i tek poslije nekoliko trenutaka apsolutne tišine jasno bih čuo kucanje mehaničkog sata iz tog zida, iza te slike. Nije se čuo samo jedan otkucaj po sekundi, nego četiri, ili pet, kako to obično biva sa satovima na navijanje.
Već napomenuh: u toj sobi, a ni inače u kući, nismo imali sat koji bi tako kucao.
Kada bih ostao sam u sobi, gledao bih iza slike, po sobi, i nikako nisam mogao odgonetnuti o čemu se radi.
Samo ujutro bih ga čuo, i ni u jedno drugo doba dana.
Taj period kada sam ga mogao čuti trajao je svega tri ili četiri uzastopna moja noćenja kod nane.

 Kada sam to rekao nani, ona me je upozorila da ne pričam gluposti i da sam to sigurno umislio.
Kad sam postao toliko uporan, rekla mi je da o tome nikom ne smijem pričati, pogotovo nekom iz porodice.
Danas kad je pitam, samo se uznemiri i kaže da ne zna.

 I danas se sjećam, kao da je jutros bilo, kakav je to zvuk.
Raspitivajući se, jedan učen gospodin mi je rekao da se takav zvuk čuje samo tri puta u životu;  treći put je neposredno prije njegovog kraja.
Neću vam reći da li sam ga čuo drugi, ili moža i treći put.

Nikome nije jasno zašto ne mogu da se nosim sa zvukom običnog sata na navijanje.

08.01.2010.

Mrtvi ljudi

Nikada mi nije bilo jasno zašto ljudi imaju strah od ljudi koji su umrli?

Našao sam se juče u besciljnoj raspravi koju sigurno s vremena na vrijeme, kad nemamo pametnija posla, vodimo svi mi.
Mnogi ne vole pričati o smrti, o mrtvima, a mnogi se ježe na pomisao da idu na groblje, a pogotovo predveče.
Vjerovatno je jedini razlog ne razmišljanje, kao i umnogim drugim pogrešnim odlukama..

Ja nekad idem u drugu krajnost i mislim da se samo u društvu takvih mogu osjećati sigurno i opušteno.

Imam prijatelja koji radi na Kovačima, rekao mi je da je "u najmanju ruku glupo bojati se mrtvih.
Živi (ljudi) su oni koji mene brinu."

07.01.2010.

Red Carpet

Naravno, opet su se poredali, duž čtavog hodnika: po klupama i ispred glupog kafe-aparata, ostavljajući ti jedva prostora da se proguraš među njima. Nisu oni tu radi toga sto misle da je to mjesto na kome trebaju biti, jer, oni ne misle.
I već dok prilazim, buka se pretvara u šaputanje; dok pokušavam da se proguram kroz taj inventar - apsolutna tišina. Samo muk i pogledi, osmjesi i malo prostora da bih prošao, prostor koji inače ne oslobađaju tako rado velikom broju ljudi. Udaljavajući se čuje se sve isto, samo u obrnutom smijeru: muk, zatvaranje prostora, šaputanje (je li to onaj što je sa ..onom..?), osmjesi i stara buka.

Dešavalo se da me isprovocira taj uigrani performans intelektualnog smeća.


Stariji postovi

Chronic Insomnia